Три дана са специјалцима: Како преживети у руској војсци?

Крв, зној и прљавштина. Ово познато тројство ми је оживело чула кад сам се вратио на терен, овог пута како бих се придружио групи одлучној да тестира своје физичке и менталне способности тако што ће три дана провести под командом застрашујућих руских Црвених беретки.

Неко је пао на земљу када су му ноге отказале за време марша кроз шуму. Чак му не препознајем лице, јер ми је свест замагљена крајњим умором.

„Покрени се, човече!“ – каже неко, покушавајући да га охрабри. „Морамо да наставимо. Диши. Само размишљај о дисању и ни о чему другом.“

„Гранатаааа!“ Нешто је пролетело кроз ваздух и ударило у земљу поред нас – махнито смо се бацили у супротном правцу, покривајући главе рукама.

„Како је до овога дошло?“ помислио сам.

Почетак

Вратимо се неколико дана уназад. Петак је поподне. Двадесет мушкараца старости од 17 до 48 година, укључујући и мене, чекају у предграђу руске престонице аутобус који ће их одвести у базу скривену у шумама Московске области.

Ови људи долазе из свих сфера живота: студенти, пословни људи, канцеларијски службеници и бивши војници. Овде је чак и тип који је допутовао из Велике Британије како би прошао војну обуку са својим оцем, бившим капетаном Руске војске.

Зашто смо овде? Па, желимо да прођемо исте психолошке и физичке тестове које пролазе руске Снаге за специјалне операције.

„Кућа-посао-кућа. Не могу више тако да живим. Морам да променим нешто у свом животу, а не знам бољи начин за то него да се прикључим војсци. Чак и ако се ради о само неколико дана“, рекао ми је Иља, успешни московски бизнисмен чија је компанија изградила све главне улице у главном граду Русије.

1. дан: Туче и сломљене кости

Пројект у којем учествујемо зове се „Један дан у Снагама за специјалне операције Русије„. То је комерцијални пројект (кошта око 500 долара по учеснику), али сви морају прво да положе психолошки тест како би проверили своју менталну издржљивост. Ко не прође тест, добија свој новац назад и напушта групу.

Упркос томе, у нашој групи се нашао прави чудак – како то увек бива, без обзира на то да ли се ради о стварној војсци или програму обуке. Звао се Петар, а надимак му је био „Берсерк“, јер је сваки пут у спарингу или тренингу с неким урлао попут лудог орка из Господара прстенова.

Тврдио је да га је ранији војни инструктор у Санкт Петербургу подучио првој помоћи тако што је ножем разрезао сопствену ногу и затим сам зашио посекотину…

И тако сам се нашао раме уз раме с тим типом, питајући се хоће ли неко добити метак у главу чим он добије пиштољ.

Нашу пажњу није привукао пуцањ, већ узвик: „Трчите! Трчите! Даме, две минуте до борбене обуке“, вичу на нас официри.

Јуримо из аутобуса на свеже покошено поље где нас чека права Црвена беретка, елитни официр Националне гарде Русије. „Тренинг који се спремате да прођете није толико тежак као онај који Црвене беретке пролазе свакодневно. Трчаћете осам километара уместо 12 кроз шуму. У војсци војници престају с борбом тек кад су нокаутирани – и престају да пуцају из Калашњикова тек када руке више не могу да држе пушку“, објашњава нам он.

Група стоји мирно. Нико се не усуђује да прекине крупног војника леденог погледа обученог убице.

„Данас сте ви сами себи највећи непријатељи и нико други. Мораћете да се борите не против особе поред себе, не против инструктора, већ против својих страхова и уверења да нешто не можете да урадите“, каже нам.

„Нема питања? Одлично! Онда крените!“

Пролазе сати под жарким сунцем. Научили смо неколико прљавих рвачких и кикбоксерских техника – ствари које никад не бисте користили у рингу, али би вам могле добро доћи у случају да неко покуша да вас убије. Ове борбене методе усмерене су на скретање пажње противника пре него што га ударите у препоне и затим докрајчите лактом у задњи део главе. Прљаво, да, али ефикасно.

Ствари стварно почињу да се загревају када се суочимо једни са другима у борби голим рукама – без штитника или кациге. Неки се на земљи нађу прилично брзо, њихови противници су прејаки. Испоставља се да је међу нама првак ММА аматерског првенства 2012! Он лежерно техничким нокаутом удара противника коленом у лице. Минут касније чујем још један крик – некоме је сломљен нос.

Обојица су послата назад у камп по медицинску помоћ.
„Мушкарац мора бити мушкарац. Хтео сам да дођем овамо и да се борим с било ким ко се усуди да стане пред мене. Хтео сам да будем тестиран! Хтео сам да се подсетим на добре старе дане у морнарици“, каже ми претучени, али не поражени борац након што му је пружена медицинска помоћ.

Обојица рањена ратника се враћају на тренинг, јер нико не жели да напусти програм већ првог дана.

Пет сати касније следи први одмор. Једемо резанце с месом из конзерве, па се враћамо на још два сата борбеног тренинга.

Коначно се, након седам дугих сати борбе, спушта ноћ и ми се од исцрпљености рушимо у шатор подигнут усред поља.

2. дан: Прљавштина, зној и ваш најгори непријатељ

Јутро: 6 сати. Добили смо доручак и сат времена да се припремимо за неизбежни марш од осам километара кроз шуму. Зачудо, у трчању нам се придружује 17-годишња девојка која би требало да пронађе место за заседу међу стаблима. Касније ми каже да неке од инструктора познаје годинама и да воли да проводи викенде с њима током војне обуке цивила. Била је попут Џи Ај Џејн и исто тако лепа као звезда чувеног филма Деми Мур, с тим што је имала дугу плаву косу, а не војничку фризуру као Мур.

„Ово је тренутак за одустајање, нико вас неће кривити!“, каже један инструктор.

Ипак, сви остајемо да стојимо.

„Шта год вам наредим да учините, учинићете то. Ако кажем да пузите, ви пузите. Ако кажем да трчите, ви трчите најбрже што можете. Ако кажем да легнете, лезите као да лете меци.“

Нико ништа не говори. Чекамо у тишини.

„Крените!“

Група почиње марширање. Неколико тренутака касније неко викне:

„Гранатаааа!“

Сви се бацају на земљу, а неколико секунди касније устају и трче кроз грмље према шуми.

„Пузите!“

Опет смо на земљи и пузимо 100 метара до стазе која нас води до литице и у шуму.

„Трчите, даме! Трчите! Нико неће чекати ваше лепе гузице да се попну!“

Црвене беретке морају да прођу исте овакве тестове у војсци. Ипак, постоје неке разлике.

Прави војници то чине опремљени са 30 килограма ранца, пушака и муниције, а трка траје 12 километара – „одустати“ значи заувек изгубити право на улазак у руску војну елиту.

Сваких 300 метара пузимо, радимо склекове и шта год нам нареде наши официри. За један део групе то ускоро постаје неподношљиво, људи почињу да падају на земљу и да напуштају напоран маратон. Не занима их шта војници мисле о њима – хвата их потпуна, крајња исцрпљеност и они се враћају у камп, поражени.

„ПРОКЛЕТСТВО! Немате чак ни 30 килограма на леђима с Калашњиковима и кацигама на главама! А ипак одустајете и одлазите!“, виче официр на нас.

Никад не би требало да кукате. Можете да урлате, вичете, да се тресете од бола и вриштите, али никад не бисте смели да кукате или плачете. Немојте никада официрима рећи да више немате снаге – изгубићете њихово поштовање и према вама ће се односити као према слабићу.

На пола пута ме зграби један од официра и каже ми да се вратим назад у камп, јер заостајем.
Оно што се после догађало сазнао сам у кампу: преосталу седморицу дочекала је заседа на путу преко водене препреке. Заронили су и пливали до обале одакле су морали да претрче још четири километра кроз шуму, мокри и прекривени прљавштином.

3. дан: Тактички стил живота

Последњи дан у кампу почео је у 2 ујутро када је један официр бацио звучну гранату под наш шатор. Нисам сигуран да ли ме је пробудила граната или врисак момка који је лежао поред мене.

„Крени! Крени! Крени!“, вичу официри.

Јуримо из шатора, спуштамо се на земљу у склекове, а смемо да устанемо тек кад официри одлуче да нам је било доста. Затим спавамо још неколико сати.

Кад сам се пробудио, очи су ми биле замућене и крваве од умора. Дан смо провели учећи SWAT тактике: како ослободити заробљенике које у згради држе терористи, као и тактике војника Снага за специјалне операције који дејствују у шумама и планинама.

Једна од главних ствари које научите у војсци је да, без обзира на то колико је тежак неки задатак или ситуација, увек ће се завршити, па их вреди издржати. У супротном ћете се сломити сваки пут кад ствари постану тешке.

Људи који су учествовали у програму рекли су ми да им је то био један од најбољих бегова из града које су искусили – био је то не само прави физички тест, већ и психички. Док стојите у врсти с различитим људима различитих прошлости – сви сте једнаки.

Аутор: Николај Литовкин
Фотографије: Стојан Васев
Извор: Руска реч
*Напомена: Текст пренет уз дозволу редакције „Руске речи“

Подели...
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on VKShare on LinkedInPin on PinterestEmail this to someonePrint this page