Слободан Антонић: Како изазвати крик културрасисте

– Тако што ћете рећи: „Ћирилица“. Министарство културе је, ових дана, изрекло ту страшну реч на „ћ“. И од тада не престају крици и јауци наших аутошовинистичких културтрегера.

Колико они мрзе ћирилицу схватио сам, својевремено, из текста Владимира Арсенијевића (овде). У њему овај „кувар-техничар“ на привременом раду у српској књижевности, одушевљено пише о извесном пријатељу који чизмом, и то намерно и са уживањем, гази графит „Не гази ћирилицу“. Арсенијевићу је, види се, жао што се он тог сјајног геста није први сетио како би се, замишљам, након што се „селфовао“, снимак окачио на „ФБ профил“ и тако побрао лајкове наше аутоколонијалне чаршије.

Други, карактеристичан пример ћирилицом изазваног ђавоиманог бешњења наших аутошовиниста збио се после постављања табле исписане тим писмом на Културни центар у Новом Саду. Наши „ћирилофоби“ због тога су се толико узнемирили, да су нови лого ове установе прогласили – ни мање ни више него „стилизованим кукастим крстом“ (овде) – поступак који је толико сулуд и, истовремено, дрзак, да сваког разумног човека оставља готово без речи.

И пошто „друга Србија“, путем клановских мрежа, данас фактички држи само срце српске културе, ниједан министар овог ресора није се усуђивао ни да помисли, а камоли да изговори, ту страшну реч на „ћ“. Штавише, један од ранијих помоћника министра културе, иначе истакнути члан поменуте клановске мреже, својевремено се похвалио да је званично протестовао што су имена улица у Београду исписана – замислите, о ужаса! – „само ћирилицом“ (о чему сам опширно писао овде). Након тог „увида“, табле са именима београдских улица хитно су замењене онима на којима је додата латиница.

И после таквих министарстава за културу – којима је у раздобљу 2000–2012, па и 2013–2016. – примереније било име министарства за културну деконтаминацију, наједном се појавио министар који се усудио да у званичан документ – предлог Стратегије развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027. године (овде) – као један од седам приоритета стави „неговање ћирилице“.

Предложено је (стр. 77–78) смањивање пореза за листове и часописе штампане на ћирилици, пружање пореских олакшица издавачима који књиге објављују на том писму, давање предности у откупу књига за библиотеке на конкурсу Министарства културе издањима штампаним ћирилицом, пореско подстицање дистрибутера да филмове титлују ћирилицом, обавезивање комерцијалних телевизија да 50% титлова буде на ћирилици, обавезивање оператора да омогуће равноправно коришћење ћирилице на мобилним платформама итд.

Ове мере сасвим су разумне. Рецимо, ја користим 063 мрежу, а у њој свако ћирилично слово у СМС поруци наплаћује се као 2,5 латинична слова. Не желим да пишем „ошишаном латиницом“, због које свака реченица изгледа као тепање двогодишњака, а неке речи добијају сасвим други смисао („шишање“ постаје „sisanje“). И због тог „луксуза“ морам да платим 150% више? Смешно.

На овај предлог Министарства културе надовезала се и управа Београда, која размишља да истицање фирми на ћирилици такође подстиче пореским олакшицама (овде).

Међутим, реакција другосрбијанског културњачког естаблишмента била је – урлик бола. „Жесток, трајан ударац на културу ове земље!“, ускликнуо је истакнути Пешчаников култрутрегер (овде). „Врло опасан самоизолационистички, регресивни тип културе!“, додао је, потом, сав важан и еврореформски велеучен. Уопште, по њему, ми заправо имамо посао са „Министарством некултуре“ (овде). „На то смо се већ навикли од `српских` душебрижника и националиста“, надовезао се и други Пешчаников идеолог; „на крају се они увек испоставе као убице“ (овде).

То „махнито“ и „надрићириличарско“ „затирање преосталих трагова Смисла“, заправо је „терорисање једним те истим глупостима и то за наше рођене паре“, при чему је ту, заправо, реч о „дискриминацији примереним земљама фашистичких хунти“, побунио се и редовни књижевни, позоришни, политички, et cetera критичар Времена (овде).

Ако бисмо из свих тих урлика исконског бола покушали да извучемо рационално језгро, добили бисмо следећу аргументацију:

  1. „ћирилици данас није ни боље ни горе него иначе“;
  2. „давање предности ћирилици је противуставно, јер је Устав третира као писмо у службеној употреби; но, службена и јавна употреба су две различите ствари“;
  3. „заштита ћирилице је дискриминација према онима који преферирају латиницу“.

Ништа од овога није тачно.

ad 1. Ћирилици не да није „боље него иначе“, она у Србији убрзано нестаје из јавног простора. У главној београдској улици, Кнез Михаиловој, данас само две радње имају ћириличне називе (књижара „Просвета“ и пекара „Хлеб и кифле“) – готово као у време аустроугарске окупације (1915–1918), када је ћирилица била и формално забрањена. Слично је и у другим српским градовима – од Сомбора до Врања.

Такође, удео књига, часописа и новина на ћирилици рапидно се смањује. Само од 2000. године наовамо пад удела ћириличних књига штампаних у Београду износи 13 процентних поена (са 56% на 43%; овде), и ако се тако настави, до средине века више се неће ни штампати књиге овим писмом. Пад периодике на ћирилици, у истом раздобљу, још је већи и износи чак 25 процентних поена (са 42% на 17%; овде), тако да већ сада готово ниједан лист или часопис који се покрећу више нису на ћирилици.

Осим РТС и РТВ, који су по закону обавезни да користе ћирилицу, све остале телевизије с националном фреквенцијом употребљавају искључиво латиницу, као и огромна већина кабловских ТВ канала. Чак су и ТВ канали за децу латинични – чиме се врши убрзана латинизација детињства (о томе сам опширније писао овде).

Ћирилица убрзано изумире, а најбољи начин да се то и догоди јесте да се ништа не предузме како би се она заштитила. Управо то и хоће наш аутошовинистички култрутрегер, коме, како сам већ написао (овде), „није довољно што је 90 посто ТВ програма, 90 посто новина и часописа, 90 одсто уличних написа и 105 одсто реклама на латиници; не, он мрзи што уопште мора да гледа и тих 10 одсто ћирилице. Он мрзи да види било шта исписано тим `примитивним` писмом; он пати кад год види и једно једино Ф или Ж, Ш или Д – та грозна слова која подсећају на фењере, жабе или тарабе словенских сељака и ратника“.

Зато се наш аутоколонијални културтрегер понаша као ђавоимани када се јавно помене заштита ћирилице, а посебно када на ту помисао дође неко у држави или у установама културе. Он рипа од болајер га пече и сама помисао да Срби до краја наредне деценије неће заборавити ћирилицу, па да њега, београдског и новосадског Европљанина, и даље могу да прогоне та грозна слова, подсећајући га на све што се трудио да уништи, на све што је прогонио са страшћу, али и тихо, мудро, рачунајући на нашу пословичну небригу и на плиткоћу памети када је реч о култури и традицији.

ad 2. Разликовање службене и јавне употребе писма/језика најобичнији је софизам. Ова „дистинкција“ супротна је „правном искуству и пракси држава ЕУ“ у којима се разликују два термина, „official“ и „individual“, али не постоји законско разликовање, бар када је реч о тој ствари, између „official“ и „public“ (овде, стр. 127, и даље). Арапи и Турци у својим четвртима у појединим земљама ЕУ могу да истичу натписе на својим језицима и писмима; али држава има право да регулише и ту област, односно да прописује стандарде за јавне натписе, за декларације на производима и за све друго што спада у јавну комуникацију. Зашто би, у том погледу, Србија била мање држава од других?

ad 3. Они који заштиту ћирилице сматрају дискриминацијом латиничара, морали би дискриминацијом да називају сваку правну заштиту – од заштите трудница, жена или Рома, до заштите угрожених животињских или биљних врста. Та заштита настаје као жеља да се сачува богатство у разноликости („диверзитет“), а културна разноликост (cultural diversity) једна је од признатих „европских“ вредности.

Латиница свакако да неће нестати из Србије ако држава да пореске олакшице за књиге и часописе штампане на ћирилици. Издавачи се одлучују за латиницу зато што је обим текста штампаног тим писмом, а истим слогом, за неких 10% мањи него на ћирилици; за књигу чији би обим био 500 страна то би значило 50 страна мање, што није занемарљива уштеда; други разлог неких комерцијалних издавача за штампање књига на латиници је могућност продаје публикација и на тржишту ван Србије (што је, како показује искуство, прилично прецењено, али о томе други пут).

Зашто би издавачи који штампају на латиници били „дискримисани“ уколико би издавачима који публикују на ћирилици био скинут порез, на пример, у износу од 10% вредности цене књиге? Они би, евентуално, изгубили предност када је реч о трошковима штампе, а задржали би предност у пласману ван Србије. Неки издавачи и даље би се опредељивали за латиницу, други би прешли (или би се вратили) на ћирилицу. Никаква дискриминација ту не постоји, а културни диверзитет био би сачуван, што је, ваљда, и циљ сваке културне политике.

Али, као што рекох, за наше грађанистичке културтрегере ова тема није питање разумне аргументације и разложног дијалога, већ предмет испољавања ирационалног беса, па и мржње. Стога у наредним данима и недељама очекујем ескалацију напада на министра који се усудио да каже: „ћ“.

У прошлом тексту (овде) исказао сам бојазан да због овакве своје „неконвенционалности“ актуелни министар има лепе шансе да буде „реконструисан“. После најновије канонаде наше аутоколонијалне јавности, ова „реконструкција“ – уз одустајање Министарства од било каквог програма заштите ћирилице – бојим се да је још извеснија.

Или ће нас, можда, овога пута власт изненадити и показати нам да уз елементе компрадорског и аутоколонијалног, у њој, ипак, има и извесних црта националног и разумног?

Извор: Фонд Стратешке Културе

Подели...
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on VKShare on LinkedInPin on PinterestEmail this to someonePrint this page
  • Виде Даничић

    ЗАБРИЊАВАЈУЋА БРИГА ВЛАСТИ О СРБСКОМ ЈЕЗИКУ И ЋИРИЛИЦИ
    Власт србска од Карађорђа на овамо никад није водила рачуна о Србском језику и његовом писму ћирилици
    (Поводом чланка у „Вечерњим новостима“: Држава креће у одлучан бојза спас ћирилице)
    1. Србљи, браћо, ово неће изаћи на добро?! Неко је у јавности коначно проговорио да треба примењивати уставне одредбе о „службеном“ језику и писму, па макар то биле и Вечерње новости“! Неће изаћо на добро, јер у мору србских (не)чињења они су се прву пут после Карађорђа сетили да треба да заштите ћирилицу као значајан елеменат идентитета Србства. Мора да је у питању компензација за неки очекивани пасјалук…
    2. У овом тексту постоји низ нејасности, нелогичности и доста конфузије. У наднаслову је најава „читавог низа прописа и мера чији је циљ заштита матичног писма српског језика“? Који су то нови прописи, када је одредом чл. 10. Устава све у вези са Србским језиком и његовим писмом јасно за оне који знају да тумаче прописе и који су вољни да примењују барем Устав. Чињеница је да том одредом није прецизирано шта се сматра „службеном употребом“ језика и писма, али је јасно стпулисано да је ћирилица једино писмо Србског језика и да се, самим тим, обавезно употребљава када се користи Србски језик. То је сасвим јасна и довољна одредба, али она никада није била примењивана…
    3.Чињеница је и да дуго, дуго, још од усвајања Устава није закон о званичој употреби језика и писма усклађен са Уставом, што је беспримерна неодговорност власти. Но, и без тога је за све одговорне и за све Србе било јасно да се све што се пише Србским језик – мора писати ћирилицом. Јер није Србски језик оно што није написано његовим писмом. Посебном одредбом Устава утврђено је и када се језици мањина могу употребљавати као службени и да ће то бити уређено законом. Наравно, ни овај закон није донет. Међутим, то није ометало кориснике мањинских језика да употребљавају своје језике и пишу својим писмом у службеном смислу. Међутим, јасно је као дан они, приликом коришћења Србског језика по обавези уставној или по слободној вољи, морају користити и ћирилицу. То данас нико не ради и таква би се појава сматрала некаквим закидањем мањинских права?
    4. То што у овом тексту наведено као „уступак“ ћирилици, нема везе са суштином проблема и више је жалосно него што је смешно: препуштено је градовима да се боре са аждајом званом склоност ка латиници; у некаквом „предложеном нацрту“ (не каже се чега) ћирилица је одређена, кажу, као „матично писмо“ (нов и сасвим непотребан термин који уноси нове забуне).
    5. Опис делокруга обавезне примене Србског језика и ћирилице је у овом тексту непрецизан и нестручан: укупно усмено и писмено општење државних органа и локалне самоуправе, школа и факултета, штампаних и електронских медија, као и предузећа и установа… А где је законска делатност и прописи, издавачка делатност?… Осим тога, ако постоје основне школе за мањине на мањинским језицима, у њима се примењују мањински језици и њихова писма по посебном закону…
    6. „…латиница има статус помоћног писма“?! Надајмо се да је ово само новинарска непрецизност и не дај Боже да ова рогобатна синтагма уђе у неки пропис! Латиница не може бити помоћно писмо у Србији, јер оно не постоји и нема функцију и ова одредба може само да изазива нове проблеме сличне досадашњим.
    7. Правдање да „није реч о наметању ћирилице“ јесте сасвим бесмислено! А зашто није у питању наметање ћирилице ако је она Уставом утврђена као службено писмо?! А прича о почетку континуиране бриге о националном писму (опет грешка: ћирилица није национално него службено писмо Србског језика, јер постоји објективна могућност да држављанин Србије који се не изјашњава као Србин говори и пише Србским језик и користи, наравно, ћирилицу.
    8. И прича о томе да „није реч ни о каквој завери против ћирилице“ – лажна је: управо је завера против ћирилице деценијама у питању, од краља Александра па све до данас.
    9. Поново се меша термин „званично коришћење српског језика и ћириличког писма“, иако је главни термин у Уставу „службени језик и службено писмо“? Зашто се то чини?
    10. То како се ћириличне СМС поруке тарифирају у мобилној телефонији представља одговорност државе, јер је та изјава нелогична и увредљива. Држава је та која даје увозне дозволе у којима мора да тачно одрди шта уређај мобилног телефона мора у техничком смислу да задовољава, као што је уређено у осталим државама.
    11. „Предложени закон неће октроисати ћирилицу у читавом јавном простору…“ јесте опет једна несувислост: дај Боже да је то глупа формулација новинара који материју не разуме, а не оних који пишу некакв нови непознати закон о Србском језику и његовом писму…
    12. Шта уопште није поменуто у овом тексту, а значајно је:
    а) у САНУ постоји Одељење језика и књижевности (не зна се још ког језика и које књижевности), из којег су долазиле информације да се речник непостојећег „српскохрватског језика“ издаје зато што САНУ неће сукоб са политиком?! То одељење никада до сада у области Србског језика и ћирилице није обављало своје обавезе и надлежности! Зато је стандардизација Србског књижевног језика остала на примитивном вуковском моделу. Чему оно служи?!
    б) САНУ и даље издаје речник српскохрватског језика што је изван сваке србске памети. Пр4итом, шта је брига тог одељења тзв. што Србски језик нема системских лингвистичких речника, да не причам даље шта још нерма.
    в) Матица српска је издала правопис (аутор М. Пижурица) у које постоји неуставна одредба да Србски језим има два равноправна писма?! Ова одредба чини велику штету у образовним систему Србије јер индоктринира школску омладину лингвистичком неистином о њиховом марњем језику.
    г) у србској лингвистици је заустављен покушај конституисања србистике као србске лингвистике, тако да се званично у Србији спроводи и даље тзв. „сербокроатистика“. Постоји група најстручнијих лингвиста која је за увођење србистике, али су и они подељени на ћириличаре и латиничаре (монографисте и диграфисте). Та подела и неслога србских лингвистичара траје од рата за србски језик и правопис ђуре даничића, који га је увео у србску лингвистику и културу, уместо сарадње целе елите на најважнијепитању идентитета Србства. У праву је био овај ђура када је рекао да су србски лингвисти све што су у лингвистици улинили јесу учинилу на своју и на србску штету. Од тада, од како је ђура крватима предао речник Срсбког језика – Срби су све филолошке и лингвистиче ратове против крвата изгубили…
    д) Ни после 60 година од оснивања није уникут тзв. новосадски договор којим је уведен српскохрватско-хрватскосрпски језик и два равноправна писма (са неравноправном ћирилицом осуђеном на нестајање из чисто комуњарских разлога);
    ђ) Г. 2008. дирктор СБ С. Угричић је сасвим неовлашћено и нестручно у сарадњи са крватским институцијама прихватио у Унеску обавезу у области кодификације писама да је ћирилица србско писмо, а латиница крватско писмо, с тим што је сасвим непознато како је решено питање србске културне баштине која је до тада вољно или невољно исписана била латиницом.
    е) Од 2008. г. све што је написано латиницом рачуна се као крватска културна баштина, а србска јавност још о томе није званично обавештена и Срби и даље већином пишу латиницом у корист крватске културне баштине.
    ж) Србски језик је још од Бечког договора 1850. г. у сталном процесу крађе, прекрађе и преименовања, стварањем непостојећих нација на основу тог фалсификата и сразмерно том процесу врши се скраћивање етничког и државног простора Србства. О томе никога у Србији ни бригеша није.
    з) И на крају, али ништа мање важно јесте чињеница да ми вољом неке досманлијске будалетине возимо аута са регистарским таблицама које су исписане ознакама на којима се налазе и графеми крватске рогате латинице, што је без икаквог основа и ван сваке памети. То је свакако пакост оног бившег просрпског преш`едника и шупак-ефендије (рођен у Сарајеву, од мајке крватице, у Загребу извадио „родни лист“ са ознаком да је „Хрват“ по националности). А свуда у паметном ћириличком свету (на пример у Русији и у Грчкој) ова регистарске ознаке извђене су са употребом заједничких слова у ћирилици и енглеској латиници, уз остале ознаке, јер је тај број слова довољан за безброј варијанти извођења регистарских ознака. Али неко је морао да учини пасјалук којим ће повредити срце Србства и до кости ујести Србина…