Држава креће у бој за спас ћирилицe

Илустрација: Саша Димитријевић/Belle Amie

У припреми је читав низ мера и прописа чији је циљ заштита ћирилице, пишу Вечерње новости. Предвиђене су и казне.

Стратегијом развоја културе, која је однедавно на јавној расправи, предвиђа се, на пример, да издавачи новина и књига на ћирилици имају пореске олакшице, а фирме које истакну назив на ћирилици буду стимулисане.

Такође, Нацртом измена и допуна закона о службеној употреби језика и писма прецизиран је третман српског језика и ћирилице у јавном животу , а први пут су уведене и казне за кршење ове врсте прописа.

У предложеном закону, који је достављен Влади Сбије, ћирилица је одређена као матично писмо, које уз српски језик обухвата укупно писмено и усмено општење државних органа, локалне самоуправе, школа, факултета, штампаних и електронских медија, као и предузећа и установа, док латиница има статус помоћног писма, наводе „Новости“.

Према новим правилима, на пример, најмање половина филмова на комерцијалним телевизијама морала би да буде титлована на ћирилици.

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић каже за „Новости“ да није реч о наметању ћирилице већ о њеној заштити.

Она је у Србији угрожено писмо. А стање је релативно забрињавајуће, пре свега због предоминантне употребе латинице. Наравно да није реч ни о каквој завери против ћирилице, већ о фактичком стању узрокованом духом времена, историјским околностима и вишедеценијским процесом глобализације који је латиницу учинио светски доминантним писмом. Томе је допринела светска трговина, медији и посебно интернет који је ово писмо наметнуо као писмо универзалног споразумевања„, објашњава министар културе.

Он подсећа да је ћирилица заштићена и постојећим законом, али да се млади људи углавном окрећу латиници због медија, интернета, логоа светских брендова.

Због тога су неке од мера које држава предлаже да и мобилни оператери омогуће подједнаку упоптребу ћирилице у електронској комуникацији јер се сада ћириличне смс поруке скупље тарифирају. Такође и филмови ће морати да буду титловани на ћирилици.

Такође, за кршење државних мера и прописа предвиђене су и казне које се крећу од 5.000 до 100.000 динара, а за предузећа од 500.000 до милион динара.

Ћирилици прети њено некоришћење, што води изумирању“ каже Вукосвљевић и додаје да латиница сигурно неће бити избрисана или забрањена у школским програмима.

Извор: Б92

Подели...
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on VKShare on LinkedInPin on PinterestEmail this to someonePrint this page
  • Виде Даничић

    ЗАБРИЊАВАЈУЋА БРИГА ВЛАСТИ О СРБСКОМ ЈЕЗИКУ И ЋИРИЛИЦИ
    Власт србска од Карађорђа на овамо никад није водила рачуна о Србском језику и његовом писму ћирилици
    (Поводом чланка у „Вечерњим новостима“: Држава креће у одлучан бојза спас ћирилице)
    1. Србљи, браћо, ово неће изаћи на добро?! Неко је у јавности коначно проговорио да треба примењивати уставне одредбе о „службеном“ језику и писму, па макар то биле и Вечерње новости“! Неће изаћо на добро, јер у мору србских (не)чињења они су се прву пут после Карађорђа сетили да треба да заштите ћирилицу као значајан елеменат идентитета Србства. Мора да је у питању компензација за неки очекивани пасјалук…
    2. У овом тексту постоји низ нејасности, нелогичности и доста конфузије. У наднаслову је најава „читавог низа прописа и мера чији је циљ заштита матичног писма српског језика“? Који су то нови прописи, када је одредом чл. 10. Устава све у вези са Србским језиком и његовим писмом јасно за оне који знају да тумаче прописе и који су вољни да примењују барем Устав. Чињеница је да том одредом није прецизирано шта се сматра „службеном употребом“ језика и писма, али је јасно стпулисано да је ћирилица једино писмо Србског језика и да се, самим тим, обавезно употребљава када се користи Србски језик. То је сасвим јасна и довољна одредба, али она никада није била примењивана…
    3.Чињеница је и да дуго, дуго, још од усвајања Устава није закон о званичој употреби језика и писма усклађен са Уставом, што је беспримерна неодговорност власти. Но, и без тога је за све одговорне и за све Србе било јасно да се све што се пише Србским језик – мора писати ћирилицом. Јер није Србски језик оно што није написано његовим писмом. Посебном одредбом Устава утврђено је и када се језици мањина могу употребљавати као службени и да ће то бити уређено законом. Наравно, ни овај закон није донет. Међутим, то није ометало кориснике мањинских језика да употребљавају своје језике и пишу својим писмом у службеном смислу. Међутим, јасно је као дан они, приликом коришћења Србског језика по обавези уставној или по слободној вољи, морају користити и ћирилицу. То данас нико не ради и таква би се појава сматрала некаквим закидањем мањинских права?
    4. То што у овом тексту наведено као „уступак“ ћирилици, нема везе са суштином проблема и више је жалосно него што је смешно: препуштено је градовима да се боре са аждајом званом склоност ка латиници; у некаквом „предложеном нацрту“ (не каже се чега) ћирилица је одређена, кажу, као „матично писмо“ (нов и сасвим непотребан термин који уноси нове забуне).
    5. Опис делокруга обавезне примене Србског језика и ћирилице је у овом тексту непрецизан и нестручан: укупно усмено и писмено општење државних органа и локалне самоуправе, школа и факултета, штампаних и електронских медија, као и предузећа и установа… А где је законска делатност и прописи, издавачка делатност?… Осим тога, ако постоје основне школе за мањине на мањинским језицима, у њима се примењују мањински језици и њихова писма по посебном закону…
    6. „…латиница има статус помоћног писма“?! Надајмо се да је ово само новинарска непрецизност и не дај Боже да ова рогобатна синтагма уђе у неки пропис! Латиница не може бити помоћно писмо у Србији, јер оно не постоји и нема функцију и ова одредба може само да изазива нове проблеме сличне досадашњим.
    7. Правдање да „није реч о наметању ћирилице“ јесте сасвим бесмислено! А зашто није у питању наметање ћирилице ако је она Уставом утврђена као службено писмо?! А прича о почетку континуиране бриге о националном писму (опет грешка: ћирилица није национално него службено писмо Србског језика, јер постоји објективна могућност да држављанин Србије који се не изјашњава као Србин говори и пише Србским језик и користи, наравно, ћирилицу.
    8. И прича о томе да „није реч ни о каквој завери против ћирилице“ – лажна је: управо је завера против ћирилице деценијама у питању, од краља Александра па све до данас.
    9. Поново се меша термин „званично коришћење српског језика и ћириличког писма“, иако је главни термин у Уставу „службени језик и службено писмо“? Зашто се то чини?
    10. То како се ћириличне СМС поруке тарифирају у мобилној телефонији представља одговорност државе, јер је та изјава нелогична и увредљива. Држава је та која даје увозне дозволе у којима мора да тачно одрди шта уређај мобилног телефона мора у техничком смислу да задовољава, као што је уређено у осталим државама.
    11. „Предложени закон неће октроисати ћирилицу у читавом јавном простору…“ јесте опет једна несувислост: дај Боже да је то глупа формулација новинара који материју не разуме, а не оних који пишу некакв нови непознати закон о Србском језику и његовом писму…
    12. Шта уопште није поменуто у овом тексту, а значајно је:
    а) у САНУ постоји Одељење језика и књижевности (не зна се још ког језика и које књижевности), из којег су долазиле информације да се речник непостојећег „српскохрватског језика“ издаје зато што САНУ неће сукоб са политиком?! То одељење никада до сада у области Србског језика и ћирилице није обављало своје обавезе и надлежности! Зато је стандардизација Србског књижевног језика остала на примитивном вуковском моделу. Чему оно служи?!
    б) САНУ и даље издаје речник српскохрватског језика што је изван сваке србске памети. Пр4итом, шта је брига тог одељења тзв. што Србски језик нема системских лингвистичких речника, да не причам даље шта још нерма.
    в) Матица српска је издала правопис (аутор М. Пижурица) у које постоји неуставна одредба да Србски језим има два равноправна писма?! Ова одредба чини велику штету у образовним систему Србије јер индоктринира школску омладину лингвистичком неистином о њиховом марњем језику.
    г) у србској лингвистици је заустављен покушај конституисања србистике као србске лингвистике, тако да се званично у Србији спроводи и даље тзв. „сербокроатистика“. Постоји група најстручнијих лингвиста која је за увођење србистике, али су и они подељени на ћириличаре и латиничаре (монографисте и диграфисте). Та подела и неслога србских лингвистичара траје од рата за србски језик и правопис ђуре даничића, који га је увео у србску лингвистику и културу, уместо сарадње целе елите на најважнијепитању идентитета Србства. У праву је био овај ђура када је рекао да су србски лингвисти све што су у лингвистици улинили јесу учинилу на своју и на србску штету. Од тада, од како је ђура крватима предао речник Срсбког језика – Срби су све филолошке и лингвистиче ратове против крвата изгубили…
    д) Ни после 60 година од оснивања није уникут тзв. новосадски договор којим је уведен српскохрватско-хрватскосрпски језик и два равноправна писма (са неравноправном ћирилицом осуђеном на нестајање из чисто комуњарских разлога);
    ђ) Г. 2008. дирктор СБ С. Угричић је сасвим неовлашћено и нестручно у сарадњи са крватским институцијама прихватио у Унеску обавезу у области кодификације писама да је ћирилица србско писмо, а латиница крватско писмо, с тим што је сасвим непознато како је решено питање србске културне баштине која је до тада вољно или невољно исписана била латиницом.
    е) Од 2008. г. све што је написано латиницом рачуна се као крватска културна баштина, а србска јавност још о томе није званично обавештена и Срби и даље већином пишу латиницом у корист крватске културне баштине.
    ж) Србски језик је још од Бечког договора 1850. г. у сталном процесу крађе, прекрађе и преименовања, стварањем непостојећих нација на основу тог фалсификата и сразмерно том процесу врши се скраћивање етничког и државног простора Србства. О томе никога у Србији ни бригеша није.
    з) И на крају, али ништа мање важно јесте чињеница да ми вољом неке досманлијске будалетине возимо аута са регистарским таблицама које су исписане ознакама на којима се налазе и графеми крватске рогате латинице, што је без икаквог основа и ван сваке памети. То је свакако пакост оног бившег просрпског преш`едника и шупак-ефендије (рођен у Сарајеву, од мајке крватице, у Загребу извадио „родни лист“ са ознаком да је „Хрват“ по националности). А свуда у паметном ћириличком свету (на пример у Русији и у Грчкој) ова регистарске ознаке извђене су са употребом заједничких слова у ћирилици и енглеској латиници, уз остале ознаке, јер је тај број слова довољан за безброј варијанти извођења регистарских ознака. Али неко је морао да учини пасјалук којим ће повредити срце Србства и до кости ујести Србина…