Приче из Великог рата: Швабо, поштеди ми ово јединче

Тога истог дана, кад су аероплани крстарили над Шапцем, рушили га и његово становништво убијали, топови непријатељски, с оне стране граничне реке Саве, чинили су то исто, бацајући на варош запаљиве материје, које тамо где падаху производише пожар. У њој беше горе него у паклу.


У једној улици спазих једну жену са одојчетом на руци, разбарушене косе, у извешталом оделу, које казиваше да је то убога сиротиња. Притискујући рукама на своје груди полунаго одојче бежаше к мени. Њене хаљине обузимаше дим, а она као згранута од ужаса, у бежању викаше:

Немој, Швабо, молим те, поштеди ми ово јединче! Ово јединче, то ми је јединче – немам их више! Оно друго двоје изгореше у пожару, не могах их спасти. Црна мајка! Мој муж није овде. А он је крив, он је у борби. Уби мене, а поштеди ми ово јединче. Имај милости!

Њене хаљине пламен обузиаше, а она још бежаше. Једва је ухватише и погасише јој хаљине. Приђох и сам да видим шта је. Држали су је, а она се отимаше и стално викаше:

Не дајте ми ово јединче! – и притискивавши га на своје груди иако већ беше мртво јер га је полудела мајка, својим, мајчиним, рукама удавила.

Бомба са запаљивим материјама погодила је и запалила њену сиротињску кућицу. Двоје старије деце њене нашло је своју смрт у пламену а ово треће издахнуло је под силним загрљајем мајчиним! Ускоро је и мајка отишла за својом децом… Све до смрти једнако је савијала руке на груди, као да и даље заклања своје чедо шапућући: „Поштеди ми, Швабо, јединче!

(Драгомир С. Петровић, „Моје ратне успомене“, Штампарија Св. Сава, Београд, 1922.)
Извор: Приче из Великог рата

Подели...
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on VKShare on LinkedInPin on PinterestEmail this to someonePrint this page