Kakav puk? Strašan puk!

gvozdeni puk1
Herojstvom su stekli pravo da jedini među sto pešadijskih  i artiljerijskih pukova  u srpskoj vojsci ponesu ime Gvozdeni puk.

Uz zvuke marša „Drino, vodo hladna” Drugi pešadijski puk „Knjaz Mihailo” I poziva Moravske divizije krenuo je 7. oktobra 1912. godine iz centra Prokuplja ka Markovom kamenu, pa prema Kumanovu. Čitava Toplica slegla se da isprati, „osvetnike Kosova”, kako su ih nazivali. Cvet Toplice, Jablanice i Zaplanja, 5000 mladića između 21. i 31. godine starosti, uzdignutih glava otišao je u rat protiv vekovnog neprijatelja. Majke, sestre, deca i ostareli očevi ispratili su ih sa zebnjom, nadajući se brzoj pobedi i sreći na povratku kući.

Niko nije ni sanjao da će najmilije videti tek za osam godina, i to samo one koje je sudbina poštedela stradanja u ognju i paklu rata. Od kuće su otišli mladići, seljaci a vratili su se prekaljeni ratnici, grudi otežalih od silnih odlikovanja. Ali, do povratka ih je vodio dug put.

Juriš na kotu 650

Zastavničar Gvozdenog puka

Zastavničar Gvozdenog puka

Puk „Knjaz Mihailo” učestvovao je u svim bitkama Prvog balkanskog rata: Kumanovskoj, Prilepskoj i Bitoljskoj. Posle kraćeg zatišja nakon pobede nad Turcima došlo je do sukoba s dojučerašnjim saveznikom, Bugarskom. Na reci Bregalnici počela je krvava bitka čiji je ulog bila čitava Makedonija i pobeda u Drugom balkanskom ratu. Bugari su iznenada napali položaje Prve i Treće armije sa namerom da jednim udarom probiju srpski front i munjevitom pobedom reši ishod rata. Drinska divizija našla se u središtu napada i s teškim gubicima je držala položaj. Moravska divizija je odmah upućena da im pomogne. Među prvima u pomoć hitao je puk „Knjaz Mihajlo”. Pred polazak, komandant bataljona, Jordan Milovanović održao je govor svojim vojnicima.

„Pokažite se dostojni svojih predaka, Jug Bogdana, Toplice i Kosančića, budite heroji kakvi beste na Bitolju. Put za Prokuplje, moji sokolovi, vodi preko Sofije. Za mnom, napred!”

Vojnici su uz pesmu krenuli za svojim komandantom. Pukovski sveštenik proročki je primetio:

„S pesmom u smrt idu. Ova vojska mora pobediti!”.

Vrhovna komanda izdala je Topličanima naređenje da osvoje kotu .650 na obroncima planine Rujna, strateški važno uzvišenje na vrlo nepristupačnom zemljištu. Ispred njih stajali su dobro utvrđeni bugarski vojnici na znatno povoljnijem, višem položaju.

Mladići iz Toplice kroz kuršume i oganj izvršili su naređenje, na juriš zauzeli kotu .650 i svojim herojstvom stekli pravo da jedini među sto pešadijskih i artiljerijskih pukova u srpskoj vojsci ponesu ime Gvozdeni puk. U toku Bregalničke bitke puk je izgubio komandanta, sve komandante bataljona i komandire četa kao i polovinu ljudstva. Iz pakla bitke Topličani su izašli ovenčani slavom prvih među jednakima, najhrabriji među herojima.

Mir nakon pobede u Balkanskim ratovima kratko je trajao. Ekonomski i vojno istrošena Srbija bila je primorana da uđe u rat sa moćnom Austrougarskom carevinom koji je ubrzo prerastao u svetski rat. Mala, ratom izmučena, Srbija stajala je na putu ogromnoj carevini ka ispunjenju njenog decenijskog cilja – proboja na istok. Srpski vojnici porazili su brojčano nadmoćne i bolje naoružane austrougarske trupe u bitkama na Ceru i Kolubari. Među stotinama znanih i neznanih junaka ponovo su se istakli Topličani. Na njihovom čelu stajao je novi ratni komandant, pukovnik Milivoje Stojanović Brka. Jedan od elitnih srpskih oficira, unuk ustaničkog vojvode Petra Dobrnjca, na sopstveni zahtev došao je za komandanta Topličana pred početak svetskog rata.

gvozdeni ilistracija 1
Tokom Cerske bitke Gvozdeni puk bio je u središtu operacija, kod sela Tekeriš, gde je u krvavoj klanici odlučen ishod bitke. Srpski vojnici izvojevali su prvu savezničku pobedu u Prvom svetskom ratu. U njenu slavu oduševljeni srpski narod spevao je pesmu „Dođi Švabo da vidiš gde je srpski Tekeriš” „A što ću ga gledati kad ja moram begati…”. Nakon bitke, u zatišju ofanziva, Gvozdenom puku poveren je zadatak da napadne neprijateljske položaje na Drini. Pukovnik Brka Stojanović je u ovoj operaciji pokazao svoju ratničku darovitost.  Naspram njegovih vojnika našao se austrougarski puk „Ban Jelačić”.  Veštim manevrima Brka je okružio neprijatelja u obliku potkovice, a potom zatvorio obruč iza protivnikovih leđa. Neprijatelj je do nogu potučen: izgubili su preko 500 vojnika, a 173 bila su zarobljena.

Vojnikova naredba

Već prekaljenim ratnicima Vrhovna komanda je u Kolubarskoj bici dala zadatak da zauzmu važno strateško uzvišenje Kremenica. Pukovnik Stojanović ležao je bolestan u šatoru, pa je komandu na bojištu poverio nižim oficirima. U nekoliko krvavih juriša Topličani su pokušali da zauzmu Kremenicu, ali su odbijeni uz velike gubitke. Komandant nije mogao da iz kreveta sluša vesti i pogibiji svojih vojnika. Ustao je i izašao na položaj iako je jedva stajao na nogama od groznice. Uz komandu „Juriš”, hrabro je poveo vojnike. Kremenica je pala a u jurišu je stradao upravo on, Milivoje Stojanović Brka.

Posle pobede u Kolubarskoj bici komandanta Gvozdenog puka postao je pukovnik Dimitrije Milić. Početkom 1915. godine jedinica je prebačena u Makedoniju kako bi se ojačao front prema Bugarskoj. U danima sloma pred kraj 1915. godine vojnici Gvozdenog puka dobili su zadatak da čuvaju odstupnicu srpskim jedinicama i hiljadama izbeglica. Oni su poslednji napustili tlo Srbije i preko albanskih gudura stigli do mora i spasa na Krfu. Nakon kraćeg oporavka raspoređeni su na Solunski front. Puk se našao u središtu operacija u borbama za selo Gorničevo, kao i prilikom oslobađanja Bitolja. U ovim borbama istakle su se i dve žene, vojnici puka, Milunka Savić i Engleskinja Flora Sends.

Nakon proboja Solunskog fronta puk je učestvovao u borbama za oslobođenje Niša. Nadomak grada francuski komandant združenih snaga general Franš d’ Epere naredio je zadržavanje kako bi se sačekao dolazak pojačanja i vojnici malo odmorili. Nemački položaji na Moravi bili su jaki i dobro utvrđeni. Komandant nije želeo da rizikuje nepotrebne žrtve i eventualnu nemačku protivofanzivu. Željni doma, srpski vojnici su s gunđanjem primili ovu odluku. Među Nišlijama je ostala priča da je tada pred komandanta Prve srpske armije đenerala Petra Bojovića izašao običan vojnik i sramežljivo za reč. Kad mu je vojvoda dopustio da govori rekao je komandantu da već godinama nije video svoju kuću, ženu i decu, da razume zašto je tako i da se ne žali. Ali, teško mu je da se zaustavi nadomak kuće u kojoj posle dugih godina ponovo želi da proslavi svoju krsnu slavu Svetog Nikolu. Zamolio je da ga posle ovih reči đeneral ili pošalje na vešala ili pusti Švabi na metak, a on će već da se snađe da stigne u dom i upali slavsku sveću. Nakon ovih reči, koje su izražavale raspoloženje svih vojnika, vojvoda Bojović poslao je Vrhovnoj komandi kratak izveštaj:

„Srpski vojnik naredio je juriš na Niš. Naređenje će biti izvršeno”. Nakon dva dana borbi, 12. oktobra, srpski vojnici ušli su u slobodan grad.

Slavlje i tuga

Oktobra 1918. godine „Žurnal de Ženev” s ushićenjem je pisao o srpskim vojnicima:

„Izgleda da oni vode borbu u hipnozi, u nekom letargičnom snu, idu napred… Pod neprestanom borbom, zaneseni, opijeni, idu iz dana u dan kao oluja, kao mahniti po 30-40 kilometara dnevno. Ova brzina samo je za kinematografske filmove…”

General Franše d’ Epere opisao ih je:

„To su seljaci, gotovo svi; to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi; to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva”.

Nakon oslobođenja Niša Gvozdeni puk istakao se u borbama za oslobođenje Aleksinca, Ražnja, Paraćina, Svilajnca, da bi potom prešao Dunav i stigao do Zrenjanina i Kikinde. Tek sredinom decembra 1918. puk je povučen u Beograd. Tu je ostao sve do 5. maja 1920. godine. Preživeli vojnici odabrani su da budu gardijska jedinica i čuvaju kralja, dvor i parlament do zvaničnog stvaranja garde. Tek tada, skoro osam godina nakon mobilizacije, preživeli ratnici krenuli su kućama.

Dočekani su s nevericom, jer su i njihovi najbliži odavno izgubili nadu da će ih konačno videti. Ljude koji su u kućama ostavili sitnu decu na pragu porodičnog doma sada su dočekivali odrasli momci i devojke. Toplica je dočekala svoje heroje ali slavlje je svuda bilo pomešano sa tugom. Cena slobode bila je ogromna. Poginula su tri ratna komandanta puka. U borbama je stradalo i 32 oficira i 1239 vojnika, dok je ranjeno 148 oficira i 6942 vojnika. U broj poginulih nisu uračunati oni koji su umrli od kolere, 1913. i tifusa 1915. godine. Njihov broj nije utvrđen. Gotovo da nije bilo kuće u Toplici.

Heroine

Među borcima Gvozdenog puka istakle su se i dve dame, Milunka Savić i Flora Sends. Bile su jedine žene odlikovane Karađorđevom zvezdom. Milunka je učestvovala u svim ratovima od 1912. godine a Flora od 1914. kada je iz Engleske stigla u Srbiju. Žene ratnice nisu u podvizima zaostajale za muškim saborcima. Milunka je ranjena devet puta, kao bombaš prošla je sve bitke od Kumanova do oslobođenja, preživela albansku golgotu, a jednom prilikom, u bici na Crnoj Reci 1916. godine, sama je zarobila 23 bugarska vojnika. Flora je u Srbiju došla kao bolničarka. Radila je u bolnicama u Kragujevcu i Valjevu, gde se i sama razbolela od tifusa. Kada je prezdravila priključila se srpskoj vojsci kao običan vojnik, prešla je preko Albanije i bila na Solunskom frontu. Odlikovana je brojnim srpskim odlikovanjima a narod ju je sa ponosom zvao „naša Engleskinja”.

Zastave i slave

Zastava Gvozdenog puka na kovčegu kralja Petra I Karađorđevića

Ratna zastava Drugog pešadijskog puka Moravske divizije prvog poziva „Knjaz Mihailo”, najodlikovanija je zastava u srpskoj vojsci. Njoj su pripala sledeća odlikovanja: Karađorđeva zvezda sa mačevima II reda, Karađorđeva zvezda sa mačevima III reda, Karađorđeva zvezda sa mačevima IV reda, Orden Belog orla III reda, Zlatna medalja za hrabrost i Francuski ratni krst sa palmom. Kroz puk je tokom rata prošlo oko 16.000 ljudi. Dvadeset i sedam vojnika i oficira puka bili su nosioci po dve Karađorđeve zvezde. Još preko 250 oficira i vojnika poneli su po jedno ovo odlikovanje. Najveće priznanje Topličani su dobili 1921. godine kada je kovčeg preminulog kralja Petra I Karađorđevića bio prekriven upravo zastavom ovog puka.

Brkin marš

Pukovnik Milivoje Stojanović Brka rođen je 6. septembra 1873. godine u Požarevcu. Vojnu akademiju je završio 1894. godine. Bio je unuk srpskog vojvode iz Prvog srpskog ustanka Petra Dobrnjca i pripadao je redu elitnih oficira. U Prvom Balkanskom ratu istakao se kao komandant 12. puka „Car Lazar” koji je prvi ušao na prostor Kosova i uspešno se borio protiv arnautskih jedinica.

milivoje stojanovic brka

Tokom Bregalničke bitke, na položaju Retki Buki, herojski se držao sa svojim pukom. Komandant Prve armije prestolonaslednik Aleksandar lično ga je odlikovao skinuvši sa grudi svoju Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Bila je to čast koju nije zaslužio nijedan drugi oficir. Komandant Gvozdenog puka postao je neposredno pred Cersku bitku. Poginuo je u jurišu na Kremenicu 21. novembra 1914. godine. Hrabrost i herojstvo koje je pokazao u borbama nadahnuli su Stanislava Biničkog da mu posveti „Marš na Drinu”.

Danas Treća brigada Kopnene vojske Srbije čuva tradiciju Gvozdenog puka.

Video: Pesma posvećena drugom pešadijskom puku „Knjaz Mihailo“ koji je dobio naziv Gvozdeni puk.

Na kraju prenosimo i komentar čitaoca na tekst o herojima Gvozdenog puka:

„Koliko znamo da cenimo našu slavnu istoriju pokazuje činjenica da se o Drugom pešadijskom gvozdenom puku uopšte ne uči u nastavnom programu za osnovne škole. Da stvar bude gora, niti jedna ulica bilo kog grada u Srbiji ne nosi njegovo ime, čak ni u Prokuplju, gde je puk osnovan 1912. Samo jedan mali sokak u Požarevcu nosi ime slavnog komandanta Milivoja Stojanovića Brke. Sramota i nezahvalnost.“

Predlog Magacin-a:

Srpsko srce od čelika!
Tražićemo mi Gvozdeni puk

Autor: Petar Ristović
Ilustrovao: Goran Gorski
Izvor: Politikin zabavnik

Podeli...
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on VKShare on LinkedInPin on PinterestEmail this to someonePrint this page